-„Dan“ je po­čet­kom ma­ja ob­ja­vio ve­o­ma za­ni­mljiv raz­go­vor sa Uži­čan­kom Anom Vuk­sa­no­vić, pro­fe­so­rom fran­cu­skog i en­gle­skog je­zi­ka, ko­ja je 15 go­di­na upor­no tra­ži­la po­sao, ja­vlja­ju­ći se na sve ogla­se u Sr­bi­ji i ši­re, u re­gi­o­nu. Ra­di­la je i kao pi­ar u Mi­ni­star­stvu zdra­vlja, sa­vjet­nik za od­no­se s jav­no­šću i šef ka­bi­ne­ta prof. dr Sla­vi­ce Đu­kić De­ja­no­vić i dr To­mi­ce Mi­lo­sa­vlje­vi­ća, ali iako je na po­slu u ta dva nji­ho­va man­da­ta iz­ga­ra­la i po 20 ča­so­va dnev­no, ka­da su oni na­pu­šta­li mi­ni­star­sku fo­te­lju, Ana se vra­ća­la na bi­ro ra­da. Svje­sna da u Sr­bi­ji ne­ma hlje­ba za nju, pri­ja­vi­la se pro­lje­tos na kon­kurs ko­ji je ras­pi­sa­la Re­pu­bli­ka Ki­na, tra­že­ći pro­fe­so­re en­gle­skog je­zi­ka. Po­sli­je osam da­na sti­gao joj je po­tvr­dan od­go­vor iz vi­še­mi­li­on­skog gra­da Har­bi­na, u Man­džu­ri­ji na kraj­njem sje­ve­ru Ki­ne.
Ka­ko je ta­da obe­ća­la, Ana Vuk­sa­no­vić po­sli­je tri mje­se­ca iz­no­si pr­ve uti­ske o gra­du Har­bi­nu i Ki­ni, ko­ja ima jed­nu od naj­sta­ri­jih ci­vi­li­za­ci­ja na pla­ne­ti. Ona ka­že da po­sje­ti­lac da bi do­ži­vio Har­bin i ra­zu­mio da­na­šnju Ki­nu, mo­ra da upo­zna za­di­vlju­ju­ću isto­ri­ju ove dr­ža­ve, če­tvr­te po ve­li­či­ni po­sli­je Ru­si­je, SAD i Ka­na­de, i naj­mno­go­ljud­ni­je: pro­šle go­di­ne je bro­ja­la vi­še od mi­li­jar­du i 370 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka.
– To je ze­mlja bur­ne i bo­ga­te isto­ri­je, ra­to­va­nja, uspo­na i pa­do­va. „Ji Đing“ ili „Knji­ga pro­mje­na“, ko­ja će in­spi­ri­sa­ti ne sa­mo ki­ne­sku kul­tu­ru, fi­lo­so­fi­ju i umjet­nost, već uve­li­ko i za­pad­nu i svjet­sku, na­sta­la je iz­me­đu 1000–750. go­di­ne prije no­ve ere, da bi se vje­ko­vi­ma mo­di­fi­ko­va­la i do­pu­nja­va­la. Već u 5. vi­je­ku pri­je no­ve ere Kon­fu­či­je je na­pi­sao ana­le pro­lje­ća i je­se­ni. Raz­vi­jen je fe­u­da­li­zam, ta­o­i­zam, a u 3. vi­je­ku pri­je no­ve ere iz­gra­đen je pr­vi Ki­ne­ski zid, či­ja će se grad­nja na­sta­vi­ti u vri­je­me di­na­sti­je Ming, ka­da je Ki­na bi­la jed­na od naj­ra­zvi­je­ni­jih, naj­bo­ga­ti­jih i naj­pro­sve­će­ni­jih ze­ma­lja na svi­je­tu. Kroz du­gu isto­ri­ju Ki­na je ima­la pe­ri­o­de stal­nih op­sa­da, a i sa­ma je bi­va­la oku­pa­tor, a da li zbog ve­li­či­ne te­ri­to­ri­je ili če­ga već dru­gog, oku­pa­to­ri su uglav­nom na nje­nom tlu bi­li asi­mi­lo­va­ni.
Sve je u Ki­ni
pod­re­đe­no dje­te­tu
Pod­sje­ća­ju­ći na no­vi­ju isto­ri­ju Ki­ne, Ana Vuk­sa­no­vić is­ti­če do­ga­đa­je ko­ji se osje­ća­ju i da­nas: Ma­o­va re­for­ma iz 1958. i Kul­tur­na re­vo­lu­ci­ja 1966. go­di­ne. Po­sli­je sil­nih gra­đan­skih, te­ri­to­ri­jal­nih i dru­gih ra­to­va, ka­že Ana, ti do­ga­đa­ji osta­vi­li su ogro­man pe­čat na iz­gled da­na­šnjeg ki­ne­skog dru­štva. Tek po­sli­je 1976. Ki­na ula­zi u po­ste­pe­nu li­be­ra­li­za­ci­ju tr­ži­šta i ka­pi­ta­li­zam, ali i da­lje sa jed­no­par­tij­skim i auto­ri­tar­nim si­ste­mom, što sve sa sta­no­vi­šta stran­ca či­ni do­ži­vljaj sa­vre­me­ne Ki­ne ne­sva­ki­da­šnjim, div­nim, po­ne­kad gro­tesk­nim i pa­ra­dok­sal­nim, ali sva­ka­ko je­din­stve­nim.
– Zbog du­go­go­di­šnje „po­li­ti­ke jed­nog dje­te­ta“, Ki­na da­nas ima jed­nu od naj­sta­ri­jih po­pu­la­ci­ja na svi­je­tu. Ali, či­ni mi se da je bi­ti di­je­te da­nas u Ki­ni spek­ta­ku­lar­no i pri­vi­le­go­va­no is­ku­stvo. Sve je ov­dje pod­re­đe­no dje­te­tu. Na­mjer­no ka­žem – dje­te­tu, jer iako vi­še ni­je na sna­zi bi­lo ka­kvo ogra­ni­če­nje, po­ro­di­ce uglav­nom ima­ju po jed­no di­je­te. Oko dje­te­ta su svi upo­sle­ni, ma­ma, ta­ta, ba­ke i de­ke, i oko dje­te­ta se sve vr­ti. Ki­ne­zi se uda­ju i že­ne vr­lo mla­di, sa 20, a ka­da pre­đu 25 već se sma­tra­ju pre­sta­rim, dok za dje­voj­ke u tim go­di­na­ma sma­tra se da vi­še ni­su li­je­pe pa će se, valj­da, sve te­že uda­ti. Iako u pen­zi­ji, ba­ke i de­ke obez­bje­đu­ju stan, pra­ve svad­bu, tr­če oko dje­te­ta, vo­de ga u vr­tić, na ča­so­ve en­gle­skog, na ba­let. Ne­ri­jet­ko će svi za­jed­no ži­vje­ti ili osta­ti da ži­ve za­jed­no čim be­ba do­đe na svi­jet. U Ki­ni se ma­ma i ta­ta pi­ta­ju ne sa­mo za bla­go­slov, već i pri­je ne­go što bi­ste po­če­li s ne­kim da se „za­ba­vlja­te“, pa se de­ša­va da, ako mla­dić ni­je po vo­lji dje­voj­ki­ne po­ro­di­ce, dje­voj­ku po­ša­lju u dru­gi grad na ško­lo­va­nje. Čim se za­vr­ši faks, kre­će pri­ti­sak ro­di­te­lja za uda­ju i že­nid­bu. Na­rav­no, ima iz­u­ze­ta­ka, ali ovo mi je je­dan od omi­lje­nih pa­ra­dok­sa mo­der­ne Ki­ne.
Raz­log sve­mu to­me, sma­tra Ana Vuk­sa­no­vić, ve­ro­vat­no je eko­nom­ske pri­ro­de. Jer, iako je pro­te­klih de­ce­ni­ja ostva­ri­la ogro­man eko­nom­ski ka­pi­tal, iako je u 2015. prak­tič­no nad­ma­ši­la SAD i pro­gla­še­na naj­ve­ćom eko­nom­skom si­lom, iako će, na­sta­vlja Ana Vuk­sa­no­vić, ju­an od 1. ok­to­bra bi­ti svr­stan u bu­džet­ske re­zer­ve za­jed­no sa do­la­rom, fun­tom, evrom i je­nom, u Ki­ni je pri­hod po gla­vi sta­nov­ni­ka i da­lje is­pod svjet­skog pro­sje­ka. Vla­da, iz­me­đu osta­log, ra­di na to­me da se oja­ča sred­nja kla­sa i po­dig­ne do­ma­ća po­tro­šač­ka kor­pa, ali je to još uvi­jek ne­sra­zmjer­no ni­sko u po­re­đe­nju sa dr­žav­nom eko­no­mi­jom. Za­to su mla­di u Ki­ni u ve­li­koj mje­ri za­vi­sni od ro­di­te­lja i s nji­ma ži­ve sve dok ne za­snu­ju brak pa i na­kon to­ga. Go­vo­re­ći bi­ra­nim ri­je­či­ma o men­ta­li­te­tu i go­sto­pri­mlji­vo­sti Ki­ne­za Ana ka­že:
– Ge­ne­ral­no, lju­di su ve­o­ma fi­ni, vri­jed­ni i ni­šta im ni­je te­ško. Pro­ve­šće s va­ma cio svoj slo­bo­dan dan ako tre­ba ne­što da vam po­mog­nu, ili po­ka­žu. Stran­ci su vi­še ne­go do­bro­do­šli. Če­sto će po­že­lje­ti da se sli­ka­ju s va­ma na uli­ci, a po­go­to­vu ako se na­đe­te na ne­koj pe­ri­fe­ri­ji, ili u se­lu. Ina­če, da­na­šnja mla­dež uglav­nom vri­je­me pro­vo­di za kom­pju­te­rom ili smart­fo­nom. Po­seb­no dje­voj­ke, ko­je se ma­lo kre­ću po gra­du i go­to­vo ni­gdje ne pu­tu­ju. Ka­da se za­po­sle, vri­jed­no ra­de i po­sao im je naj­va­žni­ja stvar na svi­je­tu.
Har­bin je iz­u­zet­no čist grad
I o gra­du Har­bi­nu Ana Vuk­sa­no­vić go­vo­ri sa odu­še­vlje­njem. Ogro­man je i pre­li­jep, plan­ski gra­đen, a i da­lje je jed­no bes­kraj­no gra­di­li­šte gdje se mo­gu vi­dje­ti re­mek-dje­la sa­vre­me­ne ar­hi­tek­tu­re. Ko do­la­zi iz Evro­pe, sve mu je u Har­bi­nu pre­ve­li­ko i bes­kraj­no. Ko ode da obi­đe park ili bi­lo ko­ju kul­tur­nu zo­nu, tre­ba­ju mu naj­ma­nje če­ti­ri sa­ta, a ne­će us­pje­ti da za­đe u sve kut­ke ko­li­ko god vre­me­na da osta­ne. Na­rav­no, po­sto­ji i ono što je po­seb­no odu­še­vi­lo Anu Vuk­sa­no­vić:
– Har­bin je za­pre­pa­šću­ju­će čist, jer go­mi­la či­sta­ča ne­pre­kid­no i ne­u­mor­no či­sti od ju­tra do sju­tra. Gle­da­la sam ne­ko­li­ko pu­ta is­pred ško­le jed­nu sta­ri­ju že­nu ka­ko pre­da­no či­sti, iako ni­ko ne mo­tri na nju, ni­ti je ko gle­da, iz­u­zev me­ne. Iako vje­ro­vat­no ra­di za ne­ku mi­zer­nu pla­tu, bi­la je bes­kraj­no mar­lji­va i od­go­vor­na. Gle­da­la sam je i di­vi­la joj se. Ni jed­nog je­di­nog mo­men­ta ni­je po­ka­za­la zna­ke umo­ra, pre­zi­ra ili pre­za­si­će­no­sti po­slom, što je kod nas vi­dlji­vo na sva­kom ko­ra­ku. Imam uti­sak da su svi oni, gdje god da ra­de i ko­jim god po­slom da se ba­ve, ve­o­ma, ve­o­ma pre­da­ni po­slu i vri­jed­ni, i ne po­ka­zu­ju za­mor ni­ti se na ne­što ža­le. Imam uti­sak da ni­je­dan po­sao ov­dje ni­je oma­lo­va­žen, ni­ti se on gle­da s pre­zi­rom ili po­dru­glji­vo.
Na­rav­no, Ana Vuk­sa­no­vić je bi­la kon­kret­na ka­da su u pi­ta­nju ne­ke po­je­di­no­sti ve­za­ne za ži­vot u Har­bi­nu:
– Pri­je do­la­ska u Ki­nu je­dan pri­ja­telj mi je re­kao da su im jav­ni to­a­le­ti ka­ta­stro­fal­ni. Ma ka­kvi! Sva­ki jav­ni pro­stor ima bes­pla­tan WC ko­ji se ne­pre­kid­no či­sti, ali ne­pre­kid­no. U mno­gim jav­nim to­a­le­ti­ma ima­te sa­pun, a ja ne bih da se pod­sje­ćam na šta su li­či­li to­a­le­ti u Be­o­gra­du, u Ne­ma­nji­noj 22–26. Grad­ski pre­voz, re­ci­mo, funk­ci­o­ni­še bes­pre­kor­no. Jed­na vo­žnja ko­šta je­dan ju­an. Svi, ali baš svi, ula­ze na pred­nja vra­ta i sta­vlja­ju no­vac u za to pred­vi­đe­nu ku­ti­ju. I ni­kom ne pa­da na kraj pa­me­ti da se šver­cu­je. Li­ni­je su ta­ko do­bro po­ve­za­ne da ne mo­že­te da se iz­gu­bi­te, i gdje god da ode­te, mo­že­te sje­sti i u po­gre­šan bus, do­ći će­te do cen­tra gra­da. Kao ze­mlja tr­go­vi­ne i iz­vo­za – za­klju­ču­je Ana Vuk­sa­no­vić – Ki­na je pre­pu­na šo­ping mo­lo­va gdje se mo­že na­ći baš sve. Hra­na im je bo­ga­ta i ra­zno­vr­sna. Mo­že da bu­de za­či­nje­na, lju­ta i ma­sna, ali je pre­u­ku­sna. U Har­bi­nu, od­no­sno ov­dje na sje­ve­ru Ki­ne, mo­žda je i naj­o­či­gled­ni­ji uti­caj ra­znih kul­tu­ra i na­ro­da, ka­ko u ku­li­nar­stvu, ar­hi­tek­tu­ri i kul­tu­ri, ta­ko valj­da i u sve­mu osta­lom. Ali, o to­me ću ne­ki sle­de­ći put.
S. Ti­ja­nić